Santoni - jedna priča

Da li smo svi, u dubini duše, pomalo Imelda Markos?

Imamo li kompulzivno opsesivni poremjećaj kad su u pitanju cipele i koliko je uopće dovoljno?

Godinama na to nisam obraćao pažnju sve dok nisam shvatio jednog dana da mi novi par cipela ne stane vise u ormar. Zašto - zato sto mi je ormar pun. Cipela. Pun. 

Počeo sam gledati što ja to zapravo imam.. Santoni, ok te sam kupio za onaj plavi sako, double monk ..opet Santoni...ok te sam nosio u Milanu na vjenčanju one blogerice u najboljim godinama... opet Santoni a dobro te sam nosio kod prijatelja na proslavi rođendana i pazio kao luđak da me neko ne nagazi ... čekaj imam li ja u stvari Santoni ovisnost?

Očito da da. O da.

Za sve "krivim" susret s jednim tipom koji mi je otvorio oči, doslovno. Vraćao sam se iz grada, sav u nekim svojim problemima, izgubljene osobne iskaznice u Uberu ... long story short.. eto ti tog tipa ispred mene.. sjećam se da nije bio nešto naročito visok , ali je imao neki Corneliani tanki kaput, Tom Ford naočale  i ozbiljno ali ozbiljno dobre cipele. Mirisao je na mix viskija i patchulija i čovjeka bez poreznih problema.

Nemam inače običaj zaustavljati ljude na cesti ali njega sam morao. Jer čovjek je nosio cipele koje su trebale biti moje. Koje moraju biti moje. Odmah. Sad.

Kaže mi da su Santoni. I tad kreće moj addiction. Jedne, druge, desete., više im ni ne znam broj.

Još uvijek se sjećam svog oduševljenja kad sam ih konačno pronašao u Milanu, stajao sam ispred te bijele zgrade kao začaran. A tek mog oduševljenja kad sam shvatio da ih imam sad kupiti i u Zagrebu. 

Ljudi, Santoni, to je jedna priča.

Da probaćete ih. Da stajaće vam brutalno, da svi će vas pitati gdje ste ih kupili.

Idu uz sve.

Svi će se okretati.

Trebat će vam veći orman za cipele. 

Don't make me say I told you so.

Mister Mot